< sve vesti
Koncentracija neurofilamenta lakog lanca (NfL) kao prediktor terapijskog odgovora kod multiple skleroze
01. april 2026.
Multipla skleroza (MS) je bolest čiji klinički tok često izmiče jednostavnim predikcijama. Uprkos značajnom napretku u razvoju terapija koje modifikuju tok bolesti, svakodnevna klinička praksa i dalje se suočava sa fundamentalnim pitanjem: kako unapred prepoznati koji pacijent će imati optimalan terapijski odgovor, a kod koga će bolest nastaviti da napreduje uprkos lečenju? U tom kontekstu, biomarkeri koji pouzdano odražavaju aktivnost bolesti i omogućavaju individualizaciju terapije postali su centralna tema savremene neuroimunologije.
Neurofilament laki lanac (NfL), kao strukturna komponenta aksona, poslednjih godina se izdvojio kao jedan od najznačajnijih parametara u toj oblasti. Njegovo oslobađanje u cerebrospinalnu tečnost i perifernu krv direktna je posledica aksonalnog oštećenja, čime NfL predstavlja kvantitativni pokazatelj neurodegenerativnih procesa. Brojne studije su pokazale da povišene vrednosti NfL koreliraju sa inflamatornom aktivnošću bolesti, relapsima, MRI lezijama i progresijom invaliditeta, što ga čini izuzetno atraktivnim biomarkerom za praćenje toka bolesti.
Međutim, ključna dilema nije da li NfL reflektuje aktivnost bolesti, već da li može da predvidi terapijski odgovor. Upravo na to pitanje fokusira se nedavni rad koji analizira veliku kohortu od 1716 pacijenata sa MS lečenih različitim terapijama, uključujući interferon beta, fingolimod i natalizumab. Rezultati ove studije pružaju izuzetno važan, ali ujedno i kompleksan uvid u stvarnu kliničku vrednost NfL.
Na prvi pogled, nalazi potvrđuju očekivano: viši nivoi NfL povezani su sa većim rizikom od relapsa i progresije invaliditeta. Ovaj efekat je naročito izražen u situacijama kada nedostaju detaljni klinički podaci, što ukazuje na to da NfL može imati značajnu ulogu u inicijalnoj proceni rizika ili u okruženjima sa ograničenim resursima. Drugim rečima, NfL uspešno “prepoznaje” signal bolesti tamo gde klinički parametri još nisu dovoljno jasni.
Ipak, prava vrednost ovog rada leži u njegovom najvažnijem i potencijalno iznenađujućem nalazu: kada se NfL uključi u modele koji već sadrže kliničko-demografske varijable – kao što su prethodni relapsi, trajanje bolesti ili stepen invaliditeta – njegova dodatna prediktivna vrednost postaje minimalna. Prediktivna moć modela ostaje praktično nepromenjena, što jasno ukazuje da NfL ne doprinosi značajnom poboljšanju u razlikovanju pacijenata koji će odgovoriti na terapiju od onih koji neće.
Ovaj nalaz ima duboke kliničke implikacije. On sugeriše da NfL, uprkos svojoj biološkoj relevantnosti, ne može zameniti kliničku procenu, već je pre svega njen dodatak. Drugim rečima, NfL ne funkcioniše kao “samostalni prediktor odluke”, već kao deo šireg konteksta koji uključuje individualne karakteristike pacijenta i tok bolesti.
Dodatnu složenost unosi činjenica da odnos između NfL i terapijskog odgovora nije uniforman među različitim terapijama. U analiziranoj kohorti, značajna povezanost između povišenog NfL i slabijeg terapijskog odgovora uočena je kod pacijenata lečenih natalizumabom, dok kod drugih terapija takav odnos nije potvrđen. Ovakvi rezultati ukazuju na mogućnost da NfL ne reflektuje samo aktivnost bolesti, već i interakciju između bolesti i specifičnog mehanizma delovanja terapije.
Možda najvažnija poruka ovog istraživanja jeste da interpretacija NfL mora biti kontekstualna. Povišene vrednosti neposredno nakon relapsa ili u fazi započinjanja terapije mogu odražavati prethodno aksonalno oštećenje, a ne nužno budući tok bolesti. Nasuprot tome, kod stabilnih pacijenata bez kliničkih relapsa, povišen NfL može predstavljati signal tzv. subkliničke ili „tinjajuće“ progresije, koja izmiče standardnim kliničkim merama. Upravo u toj situaciji leži jedna od njegovih najvećih potencijalnih vrednosti.
Varijabilni i ponekad naizgled kontradiktorni rezultati između različitih analiza dodatno naglašavaju kompleksnost interpretacije NfL. Oni ne umanjuju značaj biomarkera, već ukazuju na potrebu za pažljivim razumevanjem kliničkog i vremenskog konteksta u kojem se meri.
U svetlu svega navedenog, jasno je da NfL nije “sveti gral” predikcije terapijskog odgovora u MS. Njegova prava vrednost ne leži u jednostavnom odgovoru na pitanje ko će odgovoriti na terapiju, već u sposobnosti da detektuje neuroaksonalno oštećenje i otkrije procese koji ostaju nevidljivi standardnim metodama. Kao takav, NfL predstavlja moćan alat za praćenje bolesti i identifikaciju pacijenata kod kojih je potrebna intenzivnija terapijska strategija.
Zaključno, neurofilamente lakog lanca treba posmatrati kao deo integrisanog modela procene pacijenta, a ne kao izolovani biomarker. Njegova najveća snaga dolazi do izražaja kada se koristi u kombinaciji sa kliničkim, radiološkim i drugim laboratorijskim parametrima. U tom okviru, NfL ne zamenjuje kliničku procenu, ali je čini preciznijom, dubljom i potencijalno sposobnom da prepozna ono što klinički još uvek ne vidimo.
Reference:
1. Aburashed R, Eghzawi A, Long D, et al. Neurofilament light chain and multiple sclerosis: building a neurofoundational model of biomarkers and diagnosis. Neurol Int. 2025;17(4):56.
2. Bar-Or A, Nicholas J, Feng J, et al. Exploring the clinical utility of neurofilament light chain assays in multiple sclerosis management. Neurol Neuroimmunol Neuroinflamm. 2025;12(4):e200427.
3. Benkert P, Meier S, Schaedelin S, et al. Serum neurofilament light chain for individual prognostication of disease activity in people with multiple sclerosis: a retrospective modelling and validation study. Lancet Neurol. 2022;21(3):246–257.
4. Engel S, Protopapa M, Steffen F, et al. Implications of extreme serum neurofilament light chain levels for the management of patients with relapsing multiple sclerosis. Ther Adv Neurol Disord. 2021;14:1–10.
5. Moradi N, Sharmin S, Malpas CB, et al. Neurofilament light chain concentration in the prediction of treatment response in multiple sclerosis. Eur J Neurol. 2026;33(2):e70505.
Autor teksta:
Dr Stefan Todorović
Klinika za neurologiju UKC Niš
