< sve vesti
Vrednost oligoklonalnih traka kod multiple skleroze u poređenju sa drugim neurološkim poremećajima
08. maj 2026.
Multipla skleroza (MS) je hronično inflamatorno, imunski posredovano oboljenje centralnog nervnog sistema koje se karakteriše demijelinizacijom i difuznom neurodegeneracijom. Postavljanje dijagnoze MS zasniva se na integraciji kliničke slike, neuroradiološkog nalaza i analize cerebrospinalne tečnosti (CST). Prisustvo oligoklonalnih traka specifičnih za CST odražava intratekalnu sintezu imunoglobulina G i predstavlja marker lokalne imunološke aktivacije u CNS. Od revizije McDonald kriterijuma iz 2017. godine, prisustvo OCB može zameniti dokaz diseminacije u vremenu, čime je dodatno naglašena njihova uloga u ranijoj dijagnostici MS, s obzirom na to da predstavljaju marker hronične intratekalne imunološke aktivnosti i time indirektan dokaz perzistencije bolesti u vremenu.
Oligoklonalne trake – metodologija i biološki značaj
Oligoklonalne trake predstavljaju diskretne trake imunoglobulina, najčešće IgG, koje se detektuju u CST metodom izoelektričnog fokusiranja uz imunofiksaciju, što se smatra „zlatnim standardom“ za njihovu detekciju. Njihovo prisustvo ukazuje na aktivaciju ograničenog broja B-ćelijskih klonova u CNS i posledičnu intratekalnu sintezu imunoglobulina. Pozitivan nalaz definiše se prisustvom najmanje dve trake u CST koje nisu prisutne u serumu.
Tipovi oligoklonalnih traka i njihova interpretacija
Postoji pet tipičnih obrazaca oligoklonalnih traka:
Tip 1: odsustvo oligoklonalnih IgG traka u CST i serumu – normalan nalaz. Ovaj obrazac se viđa kod zdravih pojedinaca ili kod različitih neuroloških poremećaja bez imunskih reakcija unutar CNS.
Tip 2: OCB prisutne samo u CST dok su odsutne u serumu – ukazuju na intratekalnu sintezu i često se viđa kod osoba sa MS i predstavlja biomarker koji podržava dijagnozu MS. Kod pacijenata sa MS, kada se ovaj obrazac pojavi, ima tendenciju da perzistira uprkos tradicionalnom načinu lečenja, izuzev nakon primene nekih snažnih imunomodulatornih agenasa. Zbog toga ovaj obrazac može ukazivati na trajnu sintezu imunoglobulina u CNS. Međutim, ovaj obrazac nije specifičan za multiplu sklerozu već se može registrovati i u drugim stanjima, uključujući autoimuni encefalitis, sistemske bolesti vezivnog tkiva sa neurološkom manifestacijom (ređe je tip2 nalaz), neuromijelitis optika spektar bolesti (retko 10-20% pacijenata), kao i pojedine infekcije centralnog nervnog sistema, poput neuroborelioze, tuberkuloze, sifilisa, infekcije virusom humane imunodeficijencije (HIV) i virusnih encefalitisa.
Tip 3: OCB prisutne u likvoru i manji broj OCB u serumu. Nalaz govori u prilogu intratekalne sinteze IgG i sistemske imunološke aktivacije.
U kontekstu multiple skleroze, prisustvo OCB u serumu kod obrasca tipa 3 ne smatra se odrazom specifičnog patološkog procesa bolesti, već najverovatnije predstavlja nespecifičnu, poliklonsku sistemsku imunološku aktivnost. Dijagnostički značaj ovog obrasca zasniva se na identifikaciji dodatnih traka u likvoru, koje ukazuju na intratekalnu sintezu imunoglobulina i lokalnu aktivaciju B-ćelija u centralnom nervnom sistemu. Iako potvrđuje postojanje intratekalnog imunskog odgovora, manje je specifičan za multiplu sklerozu u odnosu na tip 2, budući da se često registruje i u infekcijama CNS i drugim inflamatornim stanjima kao i u sistemskim bolestima vezivnog tkiva.
Tip 4: paralelne OCB u likvoru i serumu, identičnog broja i intenziteta „mirror pattern”. Nalaz govori u prilog sistemske imunske aktivacije i ukazuje na odsustvo intratekalne sinteze imunoglobulina.
Ovakav nalaz je posledica povećane propustljivosti krvno-moždane barijere, što omogućava pasivan prelazak imunoglobulina iz sistemske cirkulacije u likvor. Može se registrovati u različitim inflamatornim, autoimunim i infektivnim stanjima, kao i u perifernim neuropatijama, te nema dijagnostičku vrednost u pravcu multiple skleroze.
Tip 5: Tri do pet IgG traka u likvoru i serumu, čiji crtež odgovara monoklonskim IgG trakama.
Za razliku od oligoklonalnih obrazaca viđenih u inflamatornim bolestima CNS, ovaj nalaz potiče od proliferacije jednog plazma-ćelijskog klona i tipično se registruje kod plazma-ćelijskih diskrazija, kao što su monoklonalna gamapatija neodređenog značaja (MGUS), multipli mijelom i POEMS sindrom. Prisustvo ovih traka u likvoru posledica je pasivnog prelaska monoklonalnog imunoglobulina iz sistemske cirkulacije, a ne intratekalne sinteze. Zbog toga ovaj obrazac nema dijagnostičku vrednost u proceni inflamatornih bolesti CNS, već zahteva dalju hematološku evaluaciju, uključujući određivanje serumskog M-proteina, slobodnih lakih lanaca (κ i λ), Bence-Jones proteina u urinu i, po potrebi, biopsiju koštane srži.
Za dijagnostiku multiple skleroze ključni su tipovi 2 i 3 nalazi izoelektričnog fokusiranja likvora i seruma.
Dijagnostička vrednost OCB kod multiple skleroze
U velikoj retrospektivnoj studiji sprovedenoj u Austriji, čiji je cilj bio da proceni dijagnostičku vrednost oligoklonalnih traka (OCB) kod multiple skleroze u poređenju sa drugim neurološkim bolestima, analizirana je referentna populacija od preko 5000 pacijenata podvrgnutih lumbalnoj punkciji (LP) radi ispitivanja cerebrospinalne tečnosti (CSF) zbog neuroloških tegoba. Pokazano je da OCB imaju visoku senzitivnost (92,8%) i specifičnost (90,4%), kao i veoma visoku negativnu prediktivnu vrednost (NPV, 98,7%), dok je pozitivna prediktivna vrednost (PPV) umerena (61,5%).
U skladu sa tim, OCB imaju visoku senzitivnost i naročito visoku negativnu prediktivnu vrednost za dijagnozu multiple skleroze, pa njihovo odsustvo čini ovu dijagnozu malo verovatnom, iako je ne isključuje u potpunosti. Sa druge strane, prisustvo OCB nema dovoljnu specifičnost da bi samostalno potvrdilo dijagnozu, budući da se mogu javiti i u drugim neurološkim stanjima, uključujući neuroinfekcije, autoimune bolesti centralnog nervnog sistema, neoplastične procese i drugo. Njihovo prisustvo odražava intratekalnu imunološku aktivaciju i zahteva tumačenje u širem kliničkom kontekstu.
Važno je naglasiti da dijagnostička tačnost OCB značajno zavisi od izbora referentne populacije. Naime, kada se analiza ograniči na grupu autoimunih bolesti centralnog nervnog sistema, specifičnost OCB za multiplu sklerozu opada sa 90,4% na 68%, što ukazuje na preklapanje imunoloških mehanizama među ovim poremećajima i potencijal za dijagnostičku neizvesnost.
U većini drugih neuroloških poremećaja senzitivnost i specifičnost OCB su niske (<10%), što dodatno potvrđuje da njihova dijagnostička vrednost dolazi do izražaja prvenstveno u kontekstu demijelinizacionih bolesti. Ipak, prisustvo OCB ne isključuje alternativne etiologije, uključujući i neinflamatorna stanja, te interpretacija nalaza mora biti integrisana sa kliničkom slikom i drugim parakliničkim parametrima.
Pored dijagnostičkog značaja, OCB imaju i prognostičku vrednost, jer su povezane sa većom verovatnoćom konverzije klinički izolovanog sindroma u multiplu sklerozu.
Slika 2. Prikaz udela pacijenata sa pozitivnim i negativnim oligoklonalnim trakama (OCB), kao i senzitivnosti OCB u odnosu na pojedine grupe bolesti ili entitete.
Skraćenice: CIS – klinički izolovani sindrom; CNS – centralni nervni sistem; lhs – leva strana; PNS – periferni nervni sistem; PPMS – primarno progresivna multipla skleroza; rhs – desna strana; RIS – radiološki izolovani sindrom; RRMS – relapsno-remitentna multipla skleroza; SPMS – sekundarno progresivna multipla skleroza.
Diferencijalno-dijagnostički značaj
OCB imaju važnu ulogu u razlikovanju multiple skleroze od stanja koja često dovode do pogrešne dijagnoze, kao što su migrena, vaskularni i psihijatrijski poremećaji.
U slučajevima nespecifičnih MRI nalaza, naročito kada su prisutne lezije bele mase, analiza CST sa OCB može značajno doprineti dijagnostičkoj preciznosti. Istovremeno, treba imati u vidu da visoka stopa OCB može biti prisutna i u pojedinim ne-MS stanjima (npr. neuroinfekcije i paraneoplastični sindromi), ali kombinacija kliničke slike i dodatnih nalaza obično omogućava pouzdanu diferencijaciju.
Kliničke implikacije
Oligoklonalne trake (OCB) predstavljaju značajan dijagnostički marker koji, u odgovarajućem kliničko-radiološkom kontekstu, može doprineti postavljanju dijagnoze multiple skleroze i omogućiti pravovremeno započinjanje terapije. Negativan nalaz OCB značajno smanjuje verovatnoću bolesti, dok pozitivan nalaz zahteva pažljivu i integrativnu interpretaciju, imajući u vidu njegovu ograničenu specifičnost. U tom smislu, OCB imaju važnu ulogu u diferencijalnoj dijagnostici, naročito u razgraničenju multiple skleroze od drugih neuroloških stanja, čime doprinose smanjenju rizika od pogrešne dijagnoze.
Na kraju možemo da zaključimo da OCB predstavljaju važan biomarker u dijagnostici multiple skleroze. Njihova visoka senzitivnost i negativna prediktivna vrednost čine ih korisnim alatom za procenu verovatnoće bolesti, dok njihova ograničena specifičnost zahteva interpretaciju u širem kliničkom kontekstu.
Reference:
1. Monschein T, Zrzavy T, Scheicher B, Ponleitner M, Krajnc N, Föttinger F, et al. The value of oligoclonal bands in multiple sclerosis compared to other neurological disorders: a retrospective data analysis from an Austrian tertiary center. Eur J Neurol. 2025;32(12):e70471. doi:10.1111/ene.70471.
2. Jin H, Lu Q, Gao F, Hao H. Application of oligoclonal bands and other cerebrospinal fluid variables in multiple sclerosis and other neuroimmunological diseases: a narrative review. Ann Transl Med. 2023;11(7):282. doi:10.21037/atm-21-3073.
3. Hegen H, Auer M, Deisenhammer F. Matched oligoclonal bands: diagnostic utility and clinical interpretation. J Neurol. 2019;266(6):1543–1551. doi:10.1007/s00415-018-9125-3.
Autor teksta:
Dr Nikola Momčilović, specijalista neurologije
Klinika za neurologiju, UKCS
