< sve vesti
Razumevanje progresije MS-a: Od fokalne ka tinjajućoj inflamaciji
10. jul 2026.
Razumevanje multiple skleroze (MS) doživljava značajnu promenu fokusa sa isključivog praćenja akutnih, fokalnih relapsa na prepoznavanje patoloških procesa koji dovode do postepenog propadanja neuroloških funkcija. Centralno mesto u ovom konceptu zauzima progresija bolesti nezavisna od relapsne aktivnosti (PIRA – engl. Progression Independent of Relapse Activity), čiji je biološki supstrat takozvana "tinjajuća" (smoldering) inflamacija. Studije pokazuju da određeni broj hroničnih lezija poseduje hronično aktivne rubove infiltrirane aktiviranom mikroglijom i makrofagima, gde se odvija kontinuirana destrukcija mijelina i oštećenje aksona, što rezultira sporim, koncentričnim rastom lezija. S obzirom na to da tradicionalni markeri na magnetnoj rezonanci (MR), kao što je brojanje T2 lezija, nemaju senzitivnost za detekciju ove vrste progresije bolesti, nameće se potreba za razvojem novih biomarkera.
Šta donosi nova studija iz 2026. godine?
Rad Guilfoyle-a i saradnika iz 2026. godine pruža temeljnu procenu kako aktuelne terapije koje modifikuju prirodan tok bolesti (DMT – engl. Disease-Modifying Therapy) utiču na kvantitativni biomarker poznat kao hronična ekspanzija lezionog tkiva (CLTE – engl. Chronic Lesion Tissue Expansion). Ovaj biomarker specifično reflektuje sporo, koncentrično uvećanje ivica već postojećih, starih lezija između uzastopnih MR snimaka, a ne pojavu novih fokalnih oštećenja. Ova opservaciona, retrospektivna studija sprovedena je korišćenjem obimnih podataka iz globalnog MSBase registra i povezanog MSBase Imaging Repository (MSBIR), u okviru koje je analizirana klinička praksa kod 564 pacijenta.
Kako se ekspanzija hroničnih lezija ne može precizno vizuelno pratiti, ključna inovacija u radu predstavlja upotreba validiranih automatizovanih softvera baziranih na veštačkoj inteligenciji (iQ-MS). Ovaj sistem vrši preciznu segmentaciju, usklađuje slike kroz vreme i računa specifično uvećanje zapremine hroničnog T2 lezionog tkiva, istovremeno korigujući rezultate u odnosu na atrofiju i pomeranje mozga. Kao glavni komparator, usled najvećeg broja perioda praćenja, odabran je fingolimod, a efikasnost lekova upoređivana je primenom složenih multivarijantnih statističkih modela.
Kako različiti lekovi utiču na hronične lezije?
Rezultati studije jasno pokazuju da postojeće terapije nemaju podjednak efekat u suzbijanju tinjajuće upale unutar mozga.
• B-ćelijska deplecija (terapije okrelizumabom i rituksimabom) izdvojila se kao jedina klasa lekova koja je statistički značajno umanjila stopu širenja hroničnih lezija u poređenju sa fingolimodom smanjujući ekspanziju na svega oko 1% po periodu praćenja, naspram znatno viših ~5% uočenih kod fingolimoda.
• Pored povoljnog uticaja na CLTE, anti-CD20 terapija bila je jedina koja je demonstrirala i značajno usporavanje godišnjeg gubitka zapremine mozga (PBVC – engl. Percent Brain Volume Change), pokazujući snažan neuroprotektivni efekat sa stopom atrofije od svega -0.16% godišnje, u poređenju sa -0.29% kod pacijenata na fingolimodu.
Sa druge strane, podaci otkrivaju važnu biološku distinkciju između fokalne i hronične upale. Naime, visokoefikasne terapije poput natalizumaba dramatično su snizile stopu formiranja novih T2 lezija, postižući izuzetno nisku stopu od svega 0.1 leziju godišnje prema sirovim podacima, odnosno 0.08 nakon prilagođavanja modela, ostvarujući sličan uspeh kao i B-ćelijska deplecija. Međutim, za razliku od anti-CD20 lekova, natalizumab nije pokazao superiornost nad fingolimodom u zaustavljanju ekspanzije već postojećih, hroničnih lezija. Dodatno je zapaženo da je CLTE usko povezan sa starošću pacijenata i inicijalnom zapreminom lezija, što se pripisuje starenju mikroglije i kumulativnim oštećenjima.
Zašto neki lekovi deluju unutar mozga, a neki ne?
Ovakvi diferencijalni rezultati mogu se objasniti fenomenom kompartmentalizacije. Inflamacija koja održava rast hroničnih lezija dešava se iza očuvane ili delimično obnovljene krvno-moždane barijere, gde tkivno-rezidentne T-ćelije i B-ćelije unutar meningealnih i perivaskularnih niša aktiviraju mikrogliju. Lekovi koji primarno deluju blokirajući migraciju limfocita sa periferije u centralni nervni sistem (CNS), što predstavlja mehanizam delovanja fingolimoda i natalizumaba, pokazuju ograničenu moć da neutrališu ovu već zarobljenu mikrosredinu. Anti-CD20 terapije slabo prodiru kroz očuvanu krvno-moždanu barijeru, ali snažna i kontinuirana eliminacija perifernih B-ćelija indirektno utiče na intratekalni prostor tako što sprečava dalji ulazak novih B-ćelija, ometa obnavljanje njihovih populacija i narušava prezentaciju antigena, čime se sekundarno smiruje patološka aktivacija mikroglije i zaustavlja destrukcija na rubu lezije.
Šta ovo znači za svakodnevnu lekarsku praksu?
Rezultati ovog istraživanja preispituju dosadašnju praksu kada je u pitanju oslanjanje isključivo na tradicionalni NEDA-3 koncept (odsustvo relapsa, porasta EDSS skora i pojave novih MR lezija). Zaustavljanje nastanka novih lezija ne podrazumeva nužno i gašenje hroničnog, destruktivnog procesa unutar starih lezija koji vodi ka atrofiji. U pristupu progresivnim formama bolesti i pacijentima sa primetnim PIRA sindromom, ovi podaci daju terapijsku prednost B-ćelijskoj depleciji u odnosu na blokatore limfocitne migracije, s obzirom na njen potvrđeni učinak na smanjenje CLTE rasta.
Koja su glavna ograničenja ovog istraživanja?
Iako su ovi nalazi od velikog kliničkog značaja, autori opravdano navode i određena ograničenja studije. S obzirom na to da je reč o retrospektivnom istraživanju zasnovanom na realnim kliničkim podacima (real-world data), prisutan je potencijalni rizik od pristrasnosti pri odabiru terapije, odnosno indikaonog biasa. Takođe, analiza je otkrila značajan uticaj varijabilnosti između različitih centara (različiti skeneri i protokoli snimanja), što dodatno naglašava kritičnu potrebu za standardizacijom neuroradiološke prakse u budućnosti.
Na kraju, neophodno je istaći da suptilne promene u morfologiji hroničnih lezija prevazilaze mogućnosti konvencionalnog vizuelnog očitavanja MR snimaka. Integracija automatizovanih volumetrijskih softvera, sličnih iQ-MS alatu, nameće se kao uslov za modernu neuroradiološku praksu. Samo na taj način kliničari mogu na vreme kvantifikovati PIRA mehanizme, prepoznati kada aktuelni DMT gubi bitku sa tinjajućom inflamacijom i pravovremeno izmeniti terapijski kurs pre nastanka ireverzibilne onesposobljenosti.
Referenca:
1. Guilfoyle D, et al. Impact of multiple sclerosis disease-modifying therapies on chronic lesion tissue expansion. Mult Scler J. 2026;32(1):15-23.