Poslednjih godina konstantno raste potreba za neurološkom medicinskom brigom, a procena je da će u godinama koje dolaze potreba za ovom vrstom medicinskih usluga biti sve veća. Jedan od razloga ovakve situacije je opšte starenje populacije. Međutim, porast broja pacijenata nije srazmeran broju dostupnih neurologa, što ukazuje da bi u budućnosti dostupnost neurologa mogla biti sve manja. Situacija sa aktuelnom pandemijom pokazala nam je da, pored već postojećih problema koje pacijenti imaju - poput nemogućnosti da dođu do institucije da bi obavili pregled, sopstvene nepokretnosti, potrebe za tuđom pomoći itd. – i nepredviđene okolnosti mogu dodatno da smanje dostupnost neurologa za regularan neurološki pregled u ordinaciji. Telemedicina ima potencijal da u određenoj meri premosti ove potencijalne barijere.
Telemedicina koristi različite vrste tehnologije, aplikacije, servise i uređaje koji uključuju dvosmerne videokonferencije, tekstualne i slikovne poruke, pametne telefone, personalne računare i bežične senzore, a u cilju pregleda pacijenata na daljinu u slučaju nemogućnosti lične posete neurologu iz bilo kog razloga.
U neurologiji, upotreba telemedicine se prvi put opisuje 1999. godine za potrebe brige o pacijentima sa cerebrovaskularnim insultom (CVI). Takozvani „telestroke“ servis je u Sjedinjenim Američkim Državama formalno uveden u brigu o pacijentima i uspešno se koristi preko 10 godina. To je povećalo pristup pacijenata adekvatnoj nezi i povećalo stopu reperfuzione terapije. Dodatno, studije su pokazale sličan odnos procene mimike kod cerebrovaskularnog insulta u „telestroke“ uslovima i u uslovima ličnog neurološkog pregleda, ukazujući da su skale za procenu šloga i interpretacije slika ekvivalentni u uslovima lične procene lekara i u „telestroke“ uslovima. Međutim, podaci o mogućnosti upotrebe ovakvih servisa kod drugih neuroloških stanja su ograničeni.
Radna grupa Američke Akademije za neurologiju (AAN) sačinjena od eksperata za različite oblasti u neurologiji napravila je pregled podataka iz različitih studija o ulozi teleneurologije u brizi o pacijentima obolelih od neuroloških stanja poput potresa mozga sa oštećenjem mozga kao posledica traume, demencije, epilepsije, glavobolja, poremećaja pokreta i multiple skleroze. Studije koje su uključene u istraživanje procenjivale su kliničku izvodljivost telemedicine, poredile efektivnost telemedicine i klasičnog pregleda, ukazivale na potrebu za ovom vrstom usluge, merile zadovoljstvo lekara i pacijenata ovakvim pristupom i procenjivale finansijsku isplativost.
Kod pacijenata obolelih od MS akumuliranje onesposobljenja može jako da oteža mogućnost ličnog dolaska na neurološki pregled, što telemedicinu može da učini opcijom vrednom razmatranja. U studijama koje su se konkretno bavile poređenjem teleneurologije i ličnih poseta pacijenata, čak je primećeno da su video-posete bile kraće i fokusirane na specifične teme od interesa. Kada je u pitanju dijagnostička preciznost za procenu EDSS skora, pokazana je visoka korelacija između evaluacije na daljinu i lične evaluacije. Evaluacije kognitivnog statusa na daljinu pokazale su slične rezultate na automatizovanim neuropsihološkim testiranjima u poređenju sa klasičnim pristupom, iako rezultati Symbol Digit Modalities testa nisu bili slični. Pored toga, smanjen je i broj dana odsustva sa posla, smanjena potreba za putovanjem do lekara, smanjeno je opterećenje osoba koje se brinu o pacijentu sa MS-om, kao i putni troškovi.
Većina studija (27 od 44) bavila se upotrebom teleneurologije za poboljšanje specifičnih funkcionalnih oblasti pacijenata, uključujući raspoloženje, umor, fizičku aktivnost i opšti kvalitet života. Jedna od studija je čak pokazala poboljšanje fizičke aktivnosti nakon 12 nedelja internet programa za uticaj na ponašanje koji je uključivao i video koučing. Pacijenti su nakon završetka ovog internet programa praćeni još 3 meseca i pokazano je da je na ovaj način značajno smanjen umor i poboljšano raspoloženje kod učesnika programa. Postoji mali broj podataka i o telerehabilitaciji kod pacijenata sa MS-om u smislu poboljšanja onesposobljenosti, zamora i kvaliteta života, ali za podrobnije zaključke o kliničkoj efikasnost i i isplativosti ovakvog pristupa treba još podataka.
Na osnovu trenutno dostupnih informacija i iskustava, teleneurologija u određenim domenima omogućava pacijentima brži pristup specijalističkoj nezi, smanjuje opterećenje pacijenata i ljudima koji o njima brinu i pozitivno utiče na zadovoljstvo pacijenata. U mnogo oblasti pokazana je neinferiornost telemedicine u poređenju sa tradicionalnim pristupom. Iako prvi pregled neurologa ne može da se nadomesti digitalno, telemedicina pruža mogućnost lakšeg praćenja stanja pacijenta u oblastima neurologije gde je to moguće, uključujući i praćenje pacijenata sa MS-om. U uslovima pandemije ovo bi svakako mogla biti jedna od mogućnosti, a postoji i veliki potencijal za korišćenje ovog vida medicine za praćenje pacijenata i u budućnosti.
Reference:
J.M. Hatcher-Martin et al., Telemedicine in neurology, Neurology® 2020;94:30-38
American Medical Association® Telehealth Implementation Playbook, https://www.ama-assn.org